Nešto nežno

Ljubav je hrana duši, izvor snage...nešto što nas pokreće kroz život.
Zato ovo sve posvećujem tebi..TEBI koji si postao smisao mog života...moje nadanje, snaga, vera...i jedno bolje sutra...

Veliki deo svog života propustila sam čekajući da se stvari dese..Same od sebe..A nisu se desile..Plašim se da ću se jednog dana okrenuti..I iza sebe neću videti ništa drugo do hrpu neostvarenih snova, želja i nadanja, gomilu laži, izrečenih i neizrečenih...Gomilu promašenih investicija i ulaganja sebe u druge koji nisu bili vredni mog pogleda..pozdrava..I tek onda ću shvatiti, da su sve male stvari u životu prošle pored mene...male , a tako bitne, dok sam ja tražila i čekala velike da se dese...Nisam umela da čitam znakove, ili pak sam ih pogrešno čitala...Tražila sam tako malo od života...Sada...Sada se trudim da nadoknadim sve propušteno...Znam da nije moguće baš sve, ali kad malo bolje razmislim, ako si postavim cilj,uz jaku volju ostvariću sve ono što je prošlo mimo mene čekajući da se desi i oviseći o drugima... 
Svi smo mi pomalo naivni, slepi za neke stvari...posebno za dobrotu, ljubav. Postali su ljudi previše oholi,zavidni jedni drugima.Niko više ne mari za onu vrednost u samom čoveku, sve se meri po materijalnim standardima, statusu u društvu, i tako nevažnim stvarima. Čini se...da sam ja ostala nekako naivno u celoj onoj priči da dobrota, ljubav i razumevanje može pobediti svako zlo, dok nisam osetila na sopstvenoj koži ono najgore.
Da, i nakon toga nastavila sam dalje...ćuteći u svojoj tišini, pokušavajući da ispravim sve ono što ne valja, pomalo praveći se da ne vidim neke stvari, pa čak i da ne poverujem u sve to. Da li znam u kom trenutku si ti ušao u moj život, poremetio moje stavove, pomutio moj razum, želje...ne..i danas kad me pitaš ne znam odgovor, mislim da ga nikad neću ni znati, znam samo da si mi svakim danom poceo sve više i više da ulaziš u misli, da svakim danom moja želja je bivala sve jača i da si sa svakim danom sve više ulazio u moje srce.
Postao si moja tajna, moj tajni svet u mislima u koji sam bežala od surove stvarnosti, svet u kom sam bila sigurna. Da li se kad zapitaš kako sam uopšte smogla hrabrosti da ti priznam sve? Da li bi se začudio kad bih ti rekla da sam imala osećaj da to nisam ja...jer reči su samo izlazile preko mojih usana, u stvari..izlazile su iz srca. Ja ne znam da pokažem osećaje na pravi način, u stvari znam...ali da li je dovoljno? Uprkos ljudima koji ulaze u moj život, nestaju nakon nekog vremena...ne mogu naći ni u jednom od njih ono što ti imaš, i ono što sma našla u tebi...ne mogu ni jednom pokloniti srce, ljubav, svoju dušu...ne mogu se odreći tebe. Volim te na meni svojstven način, na onaj način za koji znam da ga ti jako dobro razumeš, na onaj način koji osetiš kroz moje dodire, poljupce, smeh. Volim te srcem, dušom...to se neće promeniti ni vremenom. Učinila sam te u mojoj duši večnim, iako znam da ti ne veruješ u to, iako znam da ćeš uvek da tvrdiš da će se pojaviti neko u mom životu kome ću sebe tako nesebično dati kao tebi. 
Pokušavam shvatiti tog skeptika u tebi, ali uvek naidjem na zid...na onaj isti zid koji već vremenom pokušavam da probijem i da doprem do malenog dela tvog srca, i da ti značim barem malo, barem maleni delić od onoga koliko ti značiš meni...
Želela sam doživeti taj osećaj želje, taj osećaj nežnosti, strasti, ali one iskrene strasti. Doživela sam to uz tebe...i ne samo to...doživela sam i taj osećaj iskrenog prijateljstva..onaj sklop u jednoj osobi.
Da li kad pomisliš na naš prvi put...na onu želju koja je savladala sve granice, koja je otpustila sve kočnice i kad u tom trenutku ništa nije bilo važno?
Da li kad pomisliš na moje telo koje je tad drhtalo u tvom naučju, pogled ispunjen sjajem koji je u mojim očima i danas...Da li kad pomisliš u samoći na mene, poželiš me barem na tren zagrliti, dotaknuti mekim usnama i zaspati u mom zagrljaju... Da li ti nedostajem kao i ti meni....