...

...Najteže je pokloniti osmeh, biti svoj i to u onom trenutku kada ti  duša plače. Taj skriveni deo tebe koji niko ne vidi i u koji ne zalazi svako.
Ono što poklonimo u tim najtežim trenucima života ima najveću vrednost, jačinu, smisao. Tad se vidi i sva naša iskrenost,ali i u onim najtežim trenucima čovek ili pak žena shvati šta joj nedostaje. Niko nije rođen da bi bio sam. Svako živo biće voli biti uz nekoga, da oseti tu želju, taj osećaj pripadnosti.
Da..želim biti tvoja potreba, želim biti tvoja misao, želim biti tvoj neko...neko kome ću i dalje davati celu sebe, neko čije ćeš ti ime sa ponosom, strašću, sa osećajem izgovarati.

Zamisli...među zalutalim mailovima pronašla sam onaj najvredniji, onaj u kome sam ti otvorila dušu, u kom sam ispreplitala svoje želje, maštu, stvarnost.

Zadrhtim...celo telo mi zadrhti kad pomislim na tvoje poljupce, dodire. Kao neme slike pred mojim očima mi se javljaju oni trenuci sa početka, svaki njihov deo.. To je svet koji tad postoji samo za mene, svet koji ljubomorno čuvam od drugih.

Ti i ja smo besmrtni ljubavnici, suviše ponosni, suviše strastveni...uživamo u toj postelji u kojoj ostavljamo tragove.Započinjemo nikad započeto, tako i odlazimo..Odlazimo prekriveni onim najlepšim tragovima. Miris tvoj koji bude utkan u moje telo, svako mesto koje je plamtilo pod tvojim poljupcima. To su trenuci koji me drže, zbog kojih me sve ono loše slomilo nije, koji mi daju volju, snagu..Trenuci zbog kojih nikad ne posustajem, u kojima nestaje svaki strah, sumnja, zbog kojih se sa tobom iskreno smejem.

Svakim danom te istom snagom osećam.Najviše te poželim u ranim jutrima i kasnim noćnim satima kad sklopim oči i vodim ljubav sa tobom u mislima svojim. Tada te učinim toliko stvarnim da mi i Bogovi ljubavi pozavide na tome koliko te volim...